Nemoć

Znam da si daleko...
Još uvek mi nedostaješ...
Sanjam tvoj glas,
tvoje dodire.
Želim da ti dotaknem kožu,
udahnem tvoj dah...
Želim te tako blizu, a...

Znam da si daleko...
Još uvek mi nedostaješ...
Sanjam tvoje oči,
tvoje reči.
Želim da te zagrlim snažno,
da zarobim ti dušu...
Želim te tako blizu, a...

Znam da si daleko...
Još uvek mi nedostaješ...
Sanjam tvoje poljupce,
tvoj šapat.
Želim da postanem tvoja krv,
ritam tvog disanja...
Želim te tako blizu, a...

Znam da si daleko...
Još uvek mi nedostaješ...
Sanjam tvoje stope u pesku,
tvoj šum u noći.
Želim da sam dah na tvojim usnama,
da postanem ti...
Želim te tako blizu, a...

Znam da si daleko...
Još uvek mi nedostaješ

Danas sam samo deo tvojih snova,
a sutra već deo prošlosti.
Postojim u tebi samo na tren,
a potom nestajem.
Ja sam prolaznik kroz tvoju maštu,
trenutna opsesija i ništa više.
Ja sam deo sadašnjosti
koji će se uskoro pretvoriti u istoriju.
Tečem kao vreme kroz tvoje misli,
hranim se kao bakterija tvojim bolom,
a ti me skoro i ne primećuješ.
Postajem opijat u tvojim venama,
zamagljujem ti vidike,
skrivam budućnost od tvojih očiju.
Danas ne možeš bez mene,
sutra me se nećeš ni sećati.
Ja sam demon strasti i požude,
ja te teram u greh,
zbog mene gubiš glavu.
Zbog mene nestaješ i propadaš,
zbog mene ti više nisi ti.
Zbog mene!
I smejem se terajući te da plačeš,
cerim se poput klovna u cirkusu
tvojim suzama
jer znam:
sutra ćeš biti srećan bez mene.
I ja opet,
već hiljadama godina stara,
kao večnost prolazim kroz tebe.
Na licu će ti samo ostati moje bore,
po telu ožiljci mojih okova,
ali nema mojih duboreza u tvom sećanju.
Ja ću ostati nešto čega se nikada ne možeš setiti,
ali nešto što ćeš,
na trenutak samo,
no dovoljno dugo za mene,
najviše voleti!

...

Ti si beskrajna plavapučina
od koje želim da pobegnem.
Nesumnjivo je da te volim
no strah me tera.

Hladnoću osećam u tvom smešku
i tragovi moji u snegu:
ima ih mnogo, svi
vode što dalje od tebe.

Duboko u srcu
koje sam zaključala
svi tragovi mojih stopa u snegu
vraćaju se tebi.

Ti si beskrajna plava dubina
od koje želim da pobegnem.
Prikovana sam za tvoje dno
i tu tavorim već hiljadama godina.

I ne mogu da pobegnem.

Nećeš doći

Predugo stojim sasvim sama
na jednom mestu
i čini mi se,
predugo iščekujem tvoj dolazak.
Ulica pusta,
tamna
i mokra.
Stojim i gledam,
čini se,
ideš...
ali to je samo igra svetlosti.
Nema te.
Stojim i dalje.
Čekam.
Dugo...
Jedna ledena kap pada na moje čelo.
Zatim druga,
treća,
peta...
Nadam se da ćeš doći,
skloniti me od kiše.
Već sam potpuno mokra.
Više te ne čekam.
Nećeš doći.

Beg od ljubavi

Još uvek ti nisam oprostila
beg.
Nisam jer ne mogu.
A boleli su tvoji hitri koraci
i plakalo je nebo
kad smo se yadnji put videli.

Ja još uvek ne mogu da ti oprostim
beg.
Ne mogu jer sam videla
ljubav u tvojim pokretima.
A bolele su reči
i vetar je vrištao
kada sam ti poslednji put
čula glas.

Nisam ti, još uvek, oprostila
beg.
Ne mogu jer zagrljaj je tvoj
bio topliji od svega što znam.
A boleo je poraz
i cepale su munje moje srce
te noći kad sam drhtala poslednji put.

Ja ti, još uvek, nisam oprostila
beg.
Nisam jer ne mogu oprostiti...

...

Volela sam te juče,
baš sam te volela.
Želela sam poleteti
ka tebi,
Poleteti u tvoj zagrljaj.

Nebo je bilo blistavo,
ogromno
i plavo.

Vinula sam se vođena ljubavlju.
I padala sam
misleći da letim.

Kada sam pala
shvatila sam da je,
i kad bih ynala da letim,
put do tebe predug i dalek.