Točak

Bilo je zapelo, ali je nastavilo da se kotrlja.
Čovek na putu ka večnosti
stao je,
sagledao svaki pad
i nastavio svojim putem.
Ne sećam se kada,
ne sećam se gde,
ja sam srela čoveka
koji je naučio da se kotrlja...
u željenom pravcu...

Za večni mir

Sanjala sam noćas valove
koji su živote dragih nosili nekud daleko.
U njihovom tihom svetlucanju
sakrio se osmeh... ja ynam čiji...
i nestao.
U nepovrat su krenuli dani, uspomene
nošeni valovima tamnim...
tamo gde moja duša sada ne može doseći.
Popadalo je lišće po vodi,
zlatno septembarsko sa mirisom vinove loze.
U letu tuge odnelo je jedan san.
Zrelost je bila malo,
dani su bili kratki,
u mojim, ne u tuđim očima.
Smeh su proglasili starim,
srce i dušu!
Pustili su jedan osmeh... ja znam čiji...
da zauvek ode nekud daleko
na valovima sivim...

Dlanovi

Zamišljenoo more u tvojim
očima preplavljuje me.

Od tvoje blizine, čini mi se -
udaviću se!

Dotaknem tvoj dlan.
Svaka linija novi je put
za nas...
Hodam tvojim dlanovima
- kroz život -
i znam da sam svojim, tvojim
stopama krenula.

U istom ritmu tapkamo kroz život.
Ti mojim,
ja tvojim dlanovima.

Sa neba smo hiljade lampica skinuli
i njihovom svetlošću podstakli
rast naših putanja.

Na putu kroz dlanove,
potopljeni zamišljenim morima
naših očiju,
udavili smo se jednako
tapkajući,
pod sjajem žmigavih zvezda.

Pozdrav

U osvit sam poljubila tvoje sklopljene kapke i
pomolila se. Ne za nas,
molila sam se za tebe.

U nepreglednom izvoru kiše poljubila sam one kaplje
koje su mirisale tvojim zvukom i za koje
sam znala da su tvoje suze. Samo tvoje.

A onda sam krenula dalje moleći se za sebe,
ljubeći svoje suze,
ne želeći da ti ikada poljubiš moje sklopljene oči
i prepoznaš miris mojih suza
u kiši.

Znanje

Ja znam koje su boje tvoji snovi.
Znam kako miriše tvoje jutro.
Zvuk tvojih misli...

Ja znam kako su strme tvoje staze.
Znam kako je oštra rana.
Kako suza ume da peče...

Ja znam svaku tamu tvoje duše.
Znam svaki drhtaj tvoga glasa.
Svako "Zbogom!"
Ja znam kako boli.

Tuđi koraci samo liče na tvoje

Tiho odzvanjaju na prašnjavom tlu,
tiho šušte u otpalim borovim iglicama.
Samo liče na tvoje,
samo podsećaju.

Tuđi koraci su teži od vojih.

Gaze čvrsto, lome nežne stabljike sna,
seku lelujave zvuke vetra.
Samo su slični,
samo varaju.

Tuđi su koraci bliži od tvojih.

Čujem ih ispod svog prozora,
čujem ih svud oko sebe.
Blizu su,
tapkaju pored mog uzglavlja.

Tuđi koracisamo liče na tvoje.
Samo podsećaju.

Ljubavnici

Noćas su senke lutale ulicama
besomučno tražeći smiraj i slobodu.
Vukle su noge okovane lancima
želeći neizmerno nekuda da odu.

Noćas su drhtave sene skinule maske
u želji da istinu pokažu svima
i škriputale su pozorišne daske
u vatrenoj igri tajanstvenog dima.

Noćas su sene skrušenih klovnova
nasmejanih lica i suznih očiju
šaputale tiho neka sasvim nova, nepoznata slova
koja samo anđeli razumeju.

Noćas su senke lutale ulicama
nečujno i tiho se provlačile kroz noć.
Vukle su noge okovane lancima
silno želeći u daljine poć.

Poslala sam ti pogled
nesigurno, uplašeno...
Nisi ga razumeo.
On u tvojoj duši nije mogao
biti shvaćen.
No,
uzvratio si mi pogledom.
Poslala sam ti osmeh,
nesigurno, uplašeno...
On u tvojoj duši nije mogao
biti shvaćen.
No,
uzvratio si mi osmehom.
Poslala sam ti suzu.
Tiho, bolno...
Ona u tvojoj duši nije mogla
biti shvaćena.
Okrenuo si se i otišao,
a ništa od svega nisi razumeo.