Za večni mir

Sanjala sam noćas valove
koji su živote dragih nosili nekud daleko.
U njihovom tihom svetlucanju
sakrio se osmeh... ja ynam čiji...
i nestao.
U nepovrat su krenuli dani, uspomene
nošeni valovima tamnim...
tamo gde moja duša sada ne može doseći.
Popadalo je lišće po vodi,
zlatno septembarsko sa mirisom vinove loze.
U letu tuge odnelo je jedan san.
Zrelost je bila malo,
dani su bili kratki,
u mojim, ne u tuđim očima.
Smeh su proglasili starim,
srce i dušu!
Pustili su jedan osmeh... ja znam čiji...
da zauvek ode nekud daleko
na valovima sivim...