Presek trenutnog stanja jedne (pijane) stvarnosti

Ako se išta promenilo na
ovom svetu,
pored globalnog zagrevanja,
brojnih ratova, vođenih iz hira,
slavljenja novih lica na dodeli Nobelovih nagrada,
odlaska dragih nam osoba,
prvih bora u uglu oka,
onda su to naša srca.
Na onim starim, po ivicama izronđanim fotografijama
jesu li kucale zajedno
te dve tvorevine mišića?
Jesmo li tada stremili istom nebu
i istim zvezdama?
U razgradnji i izgradnji materije
nismo bili zajedno u godinama
koje su sledile.
Negde po prestanku klika fotoaparata
i poslednjeg odsjaja blica
završila su se nadanja i
snovi.
Koji od tih snova je i dalje
u tvojim najskrivenijim mislima?
Jesu li te lude ideje
isplivale pred još nečijim očima
i da li su ih te oči umele
prepoznati, pročitati,
zamisliti i ostvariti?
Kolika je bila metamorfoza tvoje
i moje stvarnosti?

Ako je išta na ovom svetu
pored godina razdvojenosti,
novih tehnoloških dostignuća,
lepih nepoznatih očiju u našoj blizini,
titraj nota koje još nismo
upoznali,
iskustava koje nismo podelili,
uticalo na promene naših srdaca
onda su to trnci
kojih smo se tako mnogo
plašili.

Da li još pomisliš šta je moglo da bude
da je strah postao želja?
Da li se pitanja roje u
pijanim jutrima
ispunjenim rečima,
sećanjima i snegom?
Postoji li zamena za naše tajne
u tvojim besanim noćima?
Jesu li dna staklenih čašica od 0,3
nosile slike
naših osmeha u proteklim godinama
zaslepljenih novim idejama?
U pogledima zalepljenim za
nedogledane svetove i
neotkrivena prostranstva introvertnih
i intravertnih duša,
postoji li svest o promenama tvojih i
mojih sagledavanja stvarnosti?

O strahu koji je dobio oblik
u našim nesvesnim kretnjama
ne postoji metafora u mojim mislima.
U nedostatku hrabrosti
ispustili smo priliku
da danas budemo oslobođeni
brojnih pitanja i nedoumica.

Ako na ovom svetu išta ima
uticaja na silne promene naših bića
onda su to
nedosanjani snovi,
nova saznanja,
topline i zagrljaji koje smo delili
drugim ljudima,
reči koje smo prosuli
u vakuume tuđih postojanja,
pogledi čijih smo se tumačenja
tako mnogo plašili.

Zar navodna iskrenost koju smo
dostigli,
nije bila dovoljna da
spreči sve nastale promene,
da nam otvori vidike na
sagledavanje sopstvenih osećanja?
Stavljam upitnik na našu
otvorenost, naše...

Da li se zaista u ovim godinama
razdvojenosti
bilo šta promenilo?